U raljama zivota

  Ako je neko ikada video zlostavljanje zivotinja i osetio nalet teskog emotivnog bola onda zna kako se ja osecam. Jer to je ono sto je ucinjeno nad mojom generacijom. Od kolevke pa do groba ce eksperimentisati na nama jer mi smo ta probna generacija… Kao simpanze u kavezu, mi smo uvek prvi na kojima se vrse ogledi; kako cete se suociti sa novim sistemom, sta cete da radite sa novom tehnologijom, kako ce vam se svideti novi zakoni kako ovo - kako ono. Kako vam se svidja novi zakon o studiranju sa malo bosiljka na vrhu? Degustatori sistema.

 Prestajem da krivm sve koji su otisli, jer polako pocinjem da ih shvatam, mozda ne njihove razloge i povode ali potrebu razumem. Pocinjem da verujem da su se osecali kao i ja sada, a to nije da ih je oterala vlada i politicari koji zagorcavaju ljudima zivot u Srbiji sa niskim standardima, medijima, zaverama, kradjama, lazima itd. Dodjavola, pa oni su razlog zasto sam uvek hteo da ostanem, da bi im svaki put pljunuo u lice kada dignu ruku na mene, ne oni nisu razlog zasto odlazim. Odlazim zbog onih u koje sam verovao, zbog onih u koje sam se kunuo i onih u koje sam se razocarao. Sve te koji su hteli nesto da promene, koji su me ucili da ja menjam stvari, koji su nekad menjali svet i shvatili da je to nemoguce, a ne zele to da priznaju. Koji pokusavaju da nas ojacaju time sto ce nas gaziti i proveravati koja je nasa snaga po tome koliko puta ustanemo. Moram ispraviti tu njihovu gresku jer oni ne proveravaju koliko smo mi jaki, vec koliko smo glupi. Jer ko pametan bi dao da ga gaze vise puta? Ako sam do sada pustao da me gaze da dokazem svoju snagu, onda priznajem da sam malo priglup, ali i tome je dosao kraj. Imao sam suicidnih misli, ali to je doslo i otislo sa pubertetom, ne zelim sam sebi da kopam grob ovde, bar ne jos. Bice dana za 50, 60 godina kada cu reci da idem da ostavim kosti u Beogradu, ali u svojim dvadesetim necu da trazim parcele i grobnice gde cu da sahranim svoj potencijal (za koji - skromno verujem da postoji).

 Po odlazku cu zadrzati bar to dostojanstvo i misao da nisam prodao dupe nekom beogradskom ljigavcu i gnjidi koji je deo bulumente koji drzi konce u sistemu, vec da sam eto prodao svoje gore navedeno dupe nekom glavonji u inostranstvu koji unistava neku zemlju u svom regionu, daleko od Srbije. Ona je zbrinuta, ima svoje parazite.

 Beograde, stari grobare, sahranio si jos jedno dete.

 Na nezadovoljstvo svakoga ko se odvaži da čita rečenice koje slede, moraću da napravim mali uvod, kako bih objasnio razlog pisanja ove stvari. Za početak izbećiću citiranje Bukovskog ili nekog drugog popularnog matorog idiota koji je radio isto sto i ja, a to bi bilo opšte nezadovoljstvo u čoveku koje nema ventil. Malo je reči za koliko je ovo sranje vreme u kojem mi odrastamo i koje pripremamo za odrastanje generacija koje slede.

 Da li ćemo ući u novo doba tehnologije i teleportovati se sa tačke A na tacku B i imati telefone ugrađene u glavu koje čitaju misli kako bi u isto vreme mogli da se jebemo, dopisujemo sa prijateljima i usisavamo. Ako usisavanje uopšte bude postojalo tada. Ili prijatelji. Ili jebanje. Druga opcija, ako pogledamo ljude u našoj okolini i uzmemo njihove mentalne sposobnosti zajedno sa opcijom napredka na lestvici evolucije, moram reći da znam više primera profila ljudi koji su živi dokaz da se na toj lestvici ne mora nužno samo penjati. Želim da kažem da svet ne mora da napreduje, to nije jedina opcija, uzmimo za primer sva ta carstva i imperije koje su cvetale nizom vekova pre i posle Hrista sve do pojave šugavog srednjeg veka gde su francuzi imali fobiju od vode, italijani bacali fekalije jedni po drugima a englezi jeli sa poda. Ono što smatram i uzimam kao problem je pojam “napredka”. Ako čujemo da svet napreduje u prilogu nam ide slide-show IPad7-ice, i ako smo možda božemoj očekivali da će reći da se rešila ekonomska kriza ili je Wall Street izgoreo ili… MMF, možda. Ali ne, za većinu svetske populacije to su problemi koji ih se ne tiču, i ljudi se ograđuju i dele dva stava, a to su: “Mlad sam, boli me uvo za svetske probleme, danas ne znam šta da obučem i to je moj problem.” I drugi, “Previše sam mator i onako ću da preteknem za koju godinu, želim da uživam u ovo malo vremena što je ostalo.” Stvar je u tome ako stvari nastave da se odvijaju tokom kako planiraju oni koji upravljaju svetom imam malo obaveštenje za ove grupacije ljudi; Dušo ako se ne uozbiljiš i ne počneš da razmišljaš nećeš imati šta da jedeš a kamoli šta da obučeš, a uživanje će ostati samo kao misaona imenica. Ili arhaizam.

 Davno je nestao strah od reči, sloboda govora je nešto najgore što se čovečanstu dogodilo. Danas je previše idiota koji govore svašta što je prosto suvišno ili besmisleno, a medju te idiote mogu da svrstam i sebe bez ikakvog problema. Niko više poštuje nečija slova na papiru, a i kako bi kada danas knjige pišu starlete, voditeljke, estradeni umetnici (koji su sa svojim školovanjem stali pre nego što im se razdvojilo priroda i društvo) i ostale persone čiji su intelektualni rivali eventualno baštanski patuljci? Da li im odseći jezik i prste na rukama ili ih tući gramatikom srpskog jezika? Ali dragi moji, dobrodošli u demokratiju, jebenu utopiju gde ti balvani imaju pravo glasa, zakon zalaže da se ne diskriminišu mentalno poremećeni ili ometeni u razvoju. Problem ne bi bio toliki da oni nisu većina.

 Demokratija je opšta zabluda čovečanstva, kao prvo – masa ne glasa, niti će ikada jer masa nema svest. A današnje sprovođenje demokratije kao takve idiotske pojave se pretvara u još veći idiotizam kada ljudi koji je sprovode su veći idioti od nje same, i šta time dobijamo? Dobijamo pritajeni nacizam, gde se nacisti i fašisti nazivaju demokratama. Time možemo doći do toga da je neekstremisticka grana nacizma – demokratija. “Vi ste u potpunosti slobodni građani sa pravom glasa i slobodom govora, ali samo ako… sa sobom ponesete par hiljada eura, porodično stablo da vidimo ko stoji iza vas i priložite nam dedovinu sa ugovorom da nama ide vaše prvorođeno i devica u beloj haljini.” Jel demokratija propoveda da radiš kao konj posle dva završena fakulteta i atletskim stopalom u raspalom jugiću bez suvozačevog sedišta a da balvan koji je od ćaleta dobio preporuku sedi u ministarskoj stolici i muči se kako će da izabere novu jahtu za krstarenje po Azurnoj obali ovog proleća? Medjutim, to su još bila lepa vremena i zlatno doba demokratije, sada smo u situaciji da ne mozeš da upišeš fakultet jer ti i za to trebaju četiri bubrega. A o nalaženju posla je već besmisleno pričati. Ne možeš da radiš dok studiraš jer moraš da budeš rob svog fakulteta, a onda ne možeš da studiraš jer nemaš para za tu rabotu. I šta ćemo onda? Ajde da se navučemo na heroin. Eto, welcome to hotel california THE END.

 -Lepa si ko bog!

 -Ne znam, ne pijem kafu.

 -TO TI JE JOS PET EURA!

 Ako racunamo da sam poneo para dovoljno da platim sebi casu vode koju bi natocio na izvoru Jeremija u Kolasinu, ovaj budvanski pasaluk je iscrpeo za nedelju dana vise para od mene nego Dinkic i Dacic iz drzavne kase za pola godine mandata. Sad cu autostopom do Beograda nazad i ako mi je majka rekla "Nemoj sine da stopiras, ne znas kakvih manijaka ima, tebe ce da bace posto si cigan." Sta ti je majcinska ljubav... Vala majko od mojih organa mogu da naprave samo djuvec za svinje.

 Toplo preporucujem iz drzavne kujine mesavinu rakije od sljive i zeleni caj. Vozi kao koza na Tibetu.

 Laku noc deco.

  Dve decimale sa tricet flaše i dva prsta rakije u velikoj čaši. Fina dunjica, a zatim sledi vitaminski šok, mešavina dunje, šljive, kajsije i jabuke za poboljšanje probave i bioritma. Kilav kao pokisao pas u Smederevskoj Palanci, ali pakla cigareta je polu puna za nas optimiste, čak i kada je u pitanju krdža uvezena iz Grčke, jer ovi distributeri iz Indjije malo zabušavaju sa tim nabavkama. Sad ja mogu da nastavim da nasumično bacam rečenicu za rečenicom, pa da mi riba kaže da sam go kurac i nepismen, a ja ću kao kec iz rukava da izvučem da ne razume umetnost i da ovo nazovem apsurdom ili avangardom, prospem teoriju dr. mr. Lazara Božovića, kao što to rade danas sa svim svojim umetnostima i kreativnim izražavanjima. Dragi nam filozof, pokoj mu duši, retki spisi, lično uzeo iz Aleksandrije. Pre požara, naravno.

 Tamo-vamo, cice se sada skidaju gole tamo negde na Kopakabani, Rijana se sunča u domovini, Švarceneger sa Haselhofom jede sendvič u Kaliforniji, a ja ga purnjam na Jadranu za sitne pare, bez bakšiša.

 Inspiracija je kao kurac, baš kad je najpotrebnije da se digne, na’ ti mlohava ćuna.

 Uzeću don Kihota za primer, možda malo lud, ali u upornosti leži cilj. Ideja je bila da četiri pijane mazge dodju kući sa najvećim ulovom. Jedan je došao sa devojkom, drugi sa kantom za smeće, treći sa flašom ruma, a četvrti sa bljuvotinom po sebi. Na žalost, moram reći da sam ja četvrta mazga koja je došla sa ulovom koji nikome dobro nije došao. Sreća u nesreći je što je bljuvotina bila moja. Popili smo rum, devojku smo stavili u kantu i bacili je ispred kuće, nek’ ide drugome. Majicu sam zamenio. Kakve ovo veze ima sa don Kihotom? I te kakve, pustimo mašti na volju da sama nadje povezanosti.

"Šta će biti sutra?"

"Svanuće i biće dan neko vreme, zatim će da padne mrak. Onda će već biti prekosutra."

"Šta će biti za godinu dana?"

"Biće leto i zima, izmedju će biti promena vremena. I biće 365 dana."

"Šta će biti za 10 godina?"

"Biće 2023.

Sve ostalo će doći pride. Nemoj da se brineš."

 

P.S.    Nije posao kurac da ne može da čeka.

Svojevremeno sam nastupao sa bendom i imali smo svirke po manjim pabovima i klubovima u koje je stajalo 10 do 15 ljudi sa malo guranja. Bend nam je imao neko glupavo ime koje me dan danas sramota da izgovorim (u daljem tekstu “X bend”). Svirali smo sa ciljem da budemo veliki kao Ramonsi i Pistolsi, da sviramo pesmu za pesmom bez stajanja, da razbijamo sebi flase u glavu, da se ne kupamo i da se saplicemo od sopstvenu kosu. Tokom jednog nastupa gitarista se napio i nadrogirao kojekavih materi i nije prestajao da svira, jedva smo ga pratili kada prelazi iz pesme u pesmu, svi smo imali onaj izraz lica kao ljudi koji ne znaju gde da sednu, a predstava je vec pocela. Ljudi iz publike, moj ortak Bane i njegova devojka tacnije, su nas cudno gledali. Tu je bio i neki lik koji je pravio reportazu o mladim bendovima, rekao bih da smo bili pod tremom, ali bili smo previse pijani za te rabote. Gitarista nas je mnogo iznervirao do kraja svirke, podsetio nas je na vremena kada nas je terao da se sminkamo pred nastup, kupovao pivo i pokazivao konobarom prstom u nas da mi placamo, zakazivao tezgarenje po svadbama itd. U jednom momentu bubnjar je otkinuo cinelu i gadjao ga, pevac ga je tukao mikrofonom, ja sam se samo lagano spakovao i rekao reporteru da je proba stvatno losa danas, da smo pre toga bili na sahrani i da cemo verovatno biti bolji na svirci. Nadam se da je poverovao u moju laz, jer mnogo bolje lazem nego sto sviram, to je sigurno, Bane i njegova riba mogu da potvrde. To je ujedno bio i poslednji nastup X benda. Danas kada pogledam, i nismo se mnogo promenili. I dalje se ne kupamo, a i manje vise i dalje dobijemo koju flasu u glavu u kafani.

Kako ste otkupili taj stan?

Po zakonu.

Pa kako?

Pa po zakonu.

Sertifikatima?

Po zakonu.

Pa sertifikatima ili novcem?

Ne secam se ni ja, ali po zakonu.

 

 Meni je majka rekla da sam mentalno poremećen. Čak je i demonstrirala kako se ponašam i kako izgleda moja pojava u oku pomatrača. Šalje me na važan sastanak sa instrukcijama “Ja sam njima rekla da si ti malo lud, pa idi tako” misleći na maramu na glavi i boje od farbe na rukama i odeći, jer me uhvatila u sred krečenja. Možda da ubacim i neko šepanje, da ovom desnom stranom tela vučem levu i tik na levom kapku. A možda da pričam sa ljudima na svom izmišljenom jeziku? “Jel mama, jel ti mozda promaklo na mom listu rodjenja da imam Daunov sindrom?” Čime još mogu da doprinesem svom mentalnom deformitetu? Da povedem na sastanak svog dobrog prijatelja Hulia? Hulio inace dolazi iz daleke egzotične, zemlje i govori 134 svetskih jezika, ima 4 oka i tri para ušiju, ali to je samo doprinosi njegovom šarmu, odličan je sagovornik i mislim da će mi pomoći da budem što luđi na sastanku. Pogotovo postajemo ludi kada me Hulio nagovori da popijemo flašu rakije pre nekog bitnog događaja, kao onda kada smo išli na sestrinu svadbu i kada sam se ispovraćao po popu i vrištao na đakona da mi pretvori vodu u vino. To je bio Hulio ustvari.

 Skupila su se četiri viteza, jedan iz rimskog carstva sa teškom kacigom na kojoj se nalazio lik Herkulesa koji je stajao na kacigi da bi zastrašio protivnika. Kaciga je pripadala samo vitezu, nije ju nosio ni jedan rimski vojnik jer se kroz nju jedva šta videlo. Drugi vitez je imao krila, luk i dve strele. Jedna strela je bila od golubljeg pera kojom je samo ranjivao protivnike, a druga je bila od sovinog pera kojom je ubijao.Treći vitez je imao bajonet i šešir. Bajonet mu je bio na leđima i bio je tup, nikada ga nije koristio, samo je čuvao ono što je trebao. Bajonet je plašio uzurpatore i strance. Četvrti vitez je bio pijan i zaboravio je svoje oružje i zašto je došao.

 Četiri viteza su oformila gerilu, ušli u vremeplov i priključili se Babiloncima u rušenju Solomonovog carstva. Tu su se nakrali kojekakvog zlata i blaga, pobegli od Babilonaca i sa svojim plenom se vratili nazad u vremeplov. Doputovali su u ‘60te godine 20. veka na Wall street. Shvatili su da su zaboravili oružje u bitci sa Solomonom i jevrejima, pa su uložili sav novac u berze i nekretnine. Uzeli su još malo bogatstva i opet se vratili u vremeplov. Doputovali su u 21. vek, uložili sve što su imali u švajcarske banke, doselili se u Srbiju i osnovali političku stranku.

Kada umrem otićiću na jedno predivno mesto. Stajaću na terasi, ispod mene će biti more i pogled će se prostirati po celoj uvali. Plaže će biti od sitnog kamenja, prijatnog za hodanje. Svuda ću ići bos. Hvataću morske zvezde, ali ću ih vraćati nazad da mogu sutradan ponovo da ih lovim. Plićak će biti potpuno proziran, a ka dubini će biti sve jača boja tirkizno plave. Uvek će biti sunčano, ali kao pred zalazak sunca ili pomračenje, a kada bude padala noć, padaće samo na kratko. Samo da vidimo kako je divna, puna zvezda i veliki mesec koji obasjava celu uvalu i ocrtava se po moru. Onda će odmah ponovo biti dan. Duvaće blag i topao vetar i biće toplo, ali ne vruće. Tu će biti samo mornari i ribari u prugastim majicama i po koja žena koja prodaje cveće ili sladoled na kugle. Sedeću na plaži i praviti žabice u vodi, a ona će sedeti na molu, potrčaću ka njoj i zagrliti je, rećiću joj koliko je volim. Nastavićemo zajedno da pravimo žabice. Miris soli i aloe će se osećati svuda. Nikada se neću kupati, neću skinuti so sa kože niti iz kose, niti sa odeće, ako je budem imao. Možda će pasti kiša, ali topla, sa krupnim kapima iz vedra neba. Čuće se talasi i galebovi stalno, tiho ili glasno. I svi će biti nasmejani, niko neće biti tužan, jer neće imati razloga za tugu. Biće sigurno i dosta pasa i mačaka, ali i oni će biti srećni i neće se svadjati, loviće galebove, ili ribe sa ribarima. I niko neće vladati u toj uvali, svako će gledati svoja posla i poštovati tudja. I čuće se tiha muzika u pozadini.

  Sve nas čeka utopija negde, samo ako znamo kako ona izgleda. 

Crna kafa, pa crna kafa pomesana sa koka kolom, par kapi efedrina u guaranu, gasi hladnim nesom. Sponsored by Srcani Udar D.D.O.  

 Na kontu moje titule Emotivnog i Moralnog kepeca, zasluge moram pripisati divnom odrastanju uz hor Kolibri, seksualno isfrustrirane komšije, mleka iz kese, Lion King igrice, budi tu da mogu da te vidim sa prozora, zbog skupih kondoma 90ih godina, beogradskog zdravstva i policije, smene vlade, korupcije i godine zavađenja naroda. Zbog lažljivih, pišljivih žutih strana, zbog nepopravljive gluposti, zbog neinteligencije koja je neizlečiva bolest i revolucinara rodjenih 5. Oktobra koji su nam se posrali na čelo i prekršili obećanje da će nam slati pisma i razglednice sa Bahama. Takođe ne smem izostaviti sva ona oboljenja od raka koje smo milostivo dobili, anđeli nas pogledali. Zbog silnog tlačenja, nerazumevanja, ljubomore i zavisti. Zbog uvoza i izvoza, Miškovićevih neplaćenih računa, zbog svih Čedinih stanova i automobila, zbog toga što moj kurac ima bolji plan i program od Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 i to što moj pas i moja zlatna ribica imaju veći procenat inteligencije od svih estradnih umetnika zajedno. I to što niko nije izgubio posao pa ne može da se seti gde ga je ostavio, zato što je lakše kupiti diplomu nego kafu iz automata. A možda mi je samo neka riba slomila srce i sada ne mogu da se povežem ponovo sa svetom. Laku noć deco, laku noć...

 Bio sam na jednom skupu umetnika, može biti i predstava ili izložba. Na toj književnoj večeri, pevač i basista su briljirali, glumci su nas doveli do blagostanja, katarze, publika je plakala po svim šavovima koliko ih je dotakla reč umetnika. Možda je do umetnika, a možda zato što su publiku sačinjavali vrlo dragi ljudi, bio sam spreman da svakome pritičim sa maramicama i ćebetom ako se rastuže.

 Nije to genetski, nije ni do horoskopa samo sam trenirano dostigao do titule Emotivnog kepeca. Čin mi nalaže da sa distancom ili koristeći se metaforama izkazujem mišljenje i osećanja prema predmetima, osobama i situacijama. O tome kako mi se svideo performans, moram reći u granicama pristojnosti, da je patka, koja je bila zvezda večeri apsolutno zaslužila svaku pohvalu i da takav talenat mora biti primećen i cenjen u budućnosti, ali i ako je patka dala sve od sebe, majmun koji je bio organizator celog performansa vrlo jedinstveno stvorenje. Patke mi jesu vrlo drage, ali majmun je ipak nekako bliži čoveku, tako da ipak moje simpatije idu njemu, više zbog šarma i dečijeg bezobrazluka u tom mamjmunu nego same ljudskosti, trikovi kojima se služio su me oborili s nogu i pomislio sam da ga usvojim i povedem kući, cenim da bi keva bila oduševljena, od oduševljenja bi mi dala čitulju u "Politici". Majmuni stvarno jesu posebene životinje ne samo zbog palca, bravo za to, ali ima tu još nečega ali vera mi nalaže da ne smem da pričam o tome.

Publika je bila omađijana istreniranim lavovima i slonovima koji igraju balet i da bi uskladili utiske morali su da kanališu emocije i smire blagostanje u kafani. Pozdravio sam cirkus u kafani sa pesmom “Mito Bekrijo”. Na kraju ispade da patak voli patke, a majmun čašu bez dna. Čudnog li sveta.

 Otišao sam na par nedelja u Egipat kod strica koji radi tako neke zajebane poslove, malo valja kamile ili nešto za ambasadu, nikad se nisam previše interesovao sve dok ima šta zanimljivo da kaže u svoju odbranu i nešto lepo za domovinu.

 Sa aerodroma me je odveo pravo u jedan od onih restorana gde na ulazu postaješ svestan manjka svojih manira. Jel treba da se izuvam kada udjem? Ili da se poklonim? Išao sam iza strica i samo ponavaljao ono što on radi, ubrzo je pomislio da mu se rugam i ako mi to nije bila namera. Počešao je vrat, i ja sam. Zabacio je kosu, i ja sam. Ovaj izlazak u restoran mi dodje kao poklon od predhodnih 5 rodjendana koje je propustio i da se malo ušlihta (pored plaćenog puta za Egipat). Seli smo za sto, doneli su nam peškire, gledao sam na filmovima i nisam u potpunosti nevaspitan, obrisao sam ruke time. Stric me pogledao ponosno, da, da, odrastao sam, odjebi sad. Ceo meni je bio ispisan nekim čudnim znakovima, a ja mislio da su egipćani ostavili hijeroglife iza sebe i prešli na nešto modernije, ali ok.. I ovaj papirus može da prodje. A možda je meni sastvaljao neko sa touretovim sindromom. Išao sam na eci peci pec, uvek proverena i sigurna odluka pada tom tehnikom.

  Stiglo mi je nešto u tanjiru i nisam bio siguran šta je. Tanjir mi je poznat, imamo i mi to u Beogradu, ali supstanca koja se nalazila u njemu, ne toliko. Jel ja ovo treba da jedem ili da vodim kući I hranim tri puta dnevno? Dobio sam supu ili nešto što bi supa trebalo da bude. Akvarijum? Nešto se mrda u ovoj vodi. Ako ga ubodem viljuškom možda mi ispuni tri želje? Nisam ni puna tri sata u ovoj zemlji već kuju neke zavere protiv mene i žele da me otruju. Stric mi je rekao da sam paranoičan, pa dobro. Dao sam mu da jede zlatne ribice koje sam ja dobio. Odbio je, ko je sada paranoičan?? Hvala, ali ovaj peškir izgleda pristojno, poslužiću se i ako je korišćen, verujem da je daleko ukusniji od te splačine. 

 Na trafici sam kupovao cigare i prodavačica me pitala da li može da mi da žvake umesto kusura. Obuzet nostalgijom, pristao sam. Setio sam se onih starih školskih dana, kada niko nije imao sitno za kusur pa su nam uvaljivali žvake ili budjave lizalice, a dok su nam oni tražili koju žvaku da nam uvale, mi smo mi krali Milka čokolade. Dobra stara vremena bez kamera i džukaca za pretres na izlazu.

 Dala mi je cigare i Orbit. Ostao sam zgranut. Jel to zato što sam krao Milku?! Ne razumem, zašto ste mi to uradili gospodjo? Rekli ste da nemate da mi vratite sitno, pa ne znam gde ste parkirali vaš lambogini, ali ja bih hteo moje sitno bogatstvo nazad. Predomislio sam se, ne želim žvaku, hoću kusur. Vrati mi tih 50 dinara ili mi daj svoje ključeve od lamorginija!

 Kunem se da ću da počnem da uplaćujem Bingo ili da grebem srećke dok češem jaja i gledam Loto, jer kola moram da nabavim. Posle celog dana jebatanja sa poslom, fakultetima i sličnim bakračima, gradski prevoz dodje samo kao aroma-terapi. Kada babe i dede kreću da mi gmižu uz noge kao smrdljivi oktopodi sa svime što su pazarili tokom dana po kojekakvim pijacama, buvljacima i otpadima.. Ne znam da li mi više ključa pritisak ili sadržina iz želuca. “Gospodine, ako bi ste bili ljubazni da uklonite sa moje noge te leševe sto prevozite, bio bih Vam beskrajno zahvalan.” Za uzvrat sam dobio jedno “Idi dodjavola!” iz kurtoazije. “Do djavola kažete? A jel pozivnica na Vaše ime?” Nije shvatio moj humor, ni ja njegovu psihologiju, izašao sam na sledećoj stanici.