Čin mi nalaže, vera mi zabranjuje
Bio sam na jednom skupu umetnika, može biti i predstava ili izložba. Na toj književnoj večeri, pevač i basista su briljirali, glumci su nas doveli do blagostanja, katarze, publika je plakala po svim šavovima koliko ih je dotakla reč umetnika. Možda je do umetnika, a možda zato što su publiku sačinjavali vrlo dragi ljudi, bio sam spreman da svakome pritičim sa maramicama i ćebetom ako se rastuže.
Nije to genetski, nije ni do horoskopa samo sam trenirano dostigao do titule Emotivnog kepeca. Čin mi nalaže da sa distancom ili koristeći se metaforama izkazujem mišljenje i osećanja prema predmetima, osobama i situacijama. O tome kako mi se svideo performans, moram reći u granicama pristojnosti, da je patka, koja je bila zvezda večeri apsolutno zaslužila svaku pohvalu i da takav talenat mora biti primećen i cenjen u budućnosti, ali i ako je patka dala sve od sebe, majmun koji je bio organizator celog performansa vrlo jedinstveno stvorenje. Patke mi jesu vrlo drage, ali majmun je ipak nekako bliži čoveku, tako da ipak moje simpatije idu njemu, više zbog šarma i dečijeg bezobrazluka u tom mamjmunu nego same ljudskosti, trikovi kojima se služio su me oborili s nogu i pomislio sam da ga usvojim i povedem kući, cenim da bi keva bila oduševljena, od oduševljenja bi mi dala čitulju u "Politici". Majmuni stvarno jesu posebene životinje ne samo zbog palca, bravo za to, ali ima tu još nečega ali vera mi nalaže da ne smem da pričam o tome.
Publika je bila omađijana istreniranim lavovima i slonovima koji igraju balet i da bi uskladili utiske morali su da kanališu emocije i smire blagostanje u kafani. Pozdravio sam cirkus u kafani sa pesmom “Mito Bekrijo”. Na kraju ispade da patak voli patke, a majmun čašu bez dna. Čudnog li sveta.
