U raljama zivota

 Na trafici sam kupovao cigare i prodavačica me pitala da li može da mi da žvake umesto kusura. Obuzet nostalgijom, pristao sam. Setio sam se onih starih školskih dana, kada niko nije imao sitno za kusur pa su nam uvaljivali žvake ili budjave lizalice, a dok su nam oni tražili koju žvaku da nam uvale, mi smo mi krali Milka čokolade. Dobra stara vremena bez kamera i džukaca za pretres na izlazu.

 Dala mi je cigare i Orbit. Ostao sam zgranut. Jel to zato što sam krao Milku?! Ne razumem, zašto ste mi to uradili gospodjo? Rekli ste da nemate da mi vratite sitno, pa ne znam gde ste parkirali vaš lambogini, ali ja bih hteo moje sitno bogatstvo nazad. Predomislio sam se, ne želim žvaku, hoću kusur. Vrati mi tih 50 dinara ili mi daj svoje ključeve od lamorginija!

 Kunem se da ću da počnem da uplaćujem Bingo ili da grebem srećke dok češem jaja i gledam Loto, jer kola moram da nabavim. Posle celog dana jebatanja sa poslom, fakultetima i sličnim bakračima, gradski prevoz dodje samo kao aroma-terapi. Kada babe i dede kreću da mi gmižu uz noge kao smrdljivi oktopodi sa svime što su pazarili tokom dana po kojekakvim pijacama, buvljacima i otpadima.. Ne znam da li mi više ključa pritisak ili sadržina iz želuca. “Gospodine, ako bi ste bili ljubazni da uklonite sa moje noge te leševe sto prevozite, bio bih Vam beskrajno zahvalan.” Za uzvrat sam dobio jedno “Idi dodjavola!” iz kurtoazije. “Do djavola kažete? A jel pozivnica na Vaše ime?” Nije shvatio moj humor, ni ja njegovu psihologiju, izašao sam na sledećoj stanici.